- Pi­še: Mi­ha­i­lo Me­de­ni­ca

Va­zda se za­ne­sem po­ku­ša­va­ju­ći da bra­nim Cr­nu Go­ru od Mi­la Đu­ka­no­vi­ća ne shva­ta­ju­ći da za­pra­vo va­lja bra­ni­ti Mi­la ma­ni­to­ga od Cr­ne Go­re!
Na­vr­la je ona­ko ma­le­na, kr­še­vi­ta, srp­ska, ko­li­jev­ka­ma i gro­bo­vi­ma na nje­ga jed­no­ga- na mu­če­nu sjen­ku bez čo­vje­ka, pra­zni­nu pu­stu i tu­žnu, za­ko­ro­vljen zvo­nik bez zvo­na, li­va­du bez ko­sa­ča i ot­ko­sa…
Ra­zu­mi­jem te, tu­žno je bi­ti Mi­lo Đu­ka­no­vić!
Tu­žno je mr­zje­ti se­be to­li­ko da ti ne­ma dru­ge do pre­to­či­ti tu mr­žnju u je­di­nu ži­vot­nu ra­dost.
Ja­dov­no je pre­zi­ra­ti tu ša­ku sve­tog kr­ša i ča­snu si­nja­vi­nu mo­ra to­li­ko da ti va­lja stvo­ri­ti Mon­te­ne­gro ne bi li se imao gdje sa­kri­ti od Cr­ne Go­re!
Shva­tam, lak­še ti je ra­zu­mje­ti ne­mu­štu pro­sja­ki­nju ne­go­li slu­ša­ti gor­du udo­vi­cu či­ji si po­to­mak jed­na­ko kao i ja, ali valj­da je ko­mot­ni­je si­li­kon­ku na sku­te ne­go­li sta­ri­ci pod sku­te?
Lak­še ti je sna­ći se u bu­duć­no­sti Mon­te­ne­gra ne­go­li u isto­ri­ji Cr­ne Go­re, jer pr­vo is­pi­su­ješ ti, bru­kom, dru­go je is­pi­sa­no odav­no, ča­šću, ali lak­še je po­sta­vi­ti stan­dar­de u sra­mo­ti ne­go do­seg­nu­ti ih u ča­sti!
No, re­koh, ra­zu­mi­jem te ja pot­pu­no- tje­sko­ba je go­spo­da­ri­ti Cr­nom Go­rom, va­lja ima­ti go­spod­stva za to, la­sno je ga­zdo­va­ti Mon­te­ne­grom: ni­šta u ko­jem je ko­mot­no pra­vi­ti se da je ne­što, pa i da je fu­ka­ra jed­na­ko po­to­mak čo­vje­ka!
Ra­sr­bio si Cr­nu Go­ru, ali, vje­ruj mi, ne­do­volj­no da na njoj uko­ri­je­niš Mon­te­ne­gro!
Pli­tak je to i tru­le­žan ko­ri­jen, po­tra­ja­će ne­što go­di­na­ma ra­đa­ju­ći gnji­lo, ali znaš i ti ko­li­ki je i gdje ko­rijen Cr­ne Go­re- na pre­sve­tom Ko­so­vu i Me­to­hi­ji ko­ji će do­vi­je­ka ra­đa­ti je­li­ke do sa­mog Go­spo­da!
Pri­znao si ne­ka­kvo kr­va­vo „Ko­so­vo“ kao dr­ža­vu, mo­rao si, dr­ža­va od la­ži i beš­ča­sti mo­že po­sto­ja­ti sa­mo kao su­sjed dr­ža­vi od kr­vi i ja­u­ka!
Pro­sto ti od ži­vih bi­lo va­lja ti se prav­da­ti hum­ka­ma, a sva­ka od njih du­blja je od te­me­lja tvo­je pr­ći­je Mon­te­ne­gra!
Ne boj se, kan­di­la Peć­ke pa­tri­jar­ši­je go­re i za te­be, onaj bla­go­vje­sni pla­mi­čak u nji­ma ve­ći je od pa­kle­nog og­nja Mi­ra­še­vih kan­ta­ra što nji­ma mla­ta­ra vje­ru­ju­ći da šta ka­di dok, ave­tan, ne shva­ta da sa­go­ri­je­va i pr­ži i se­be i sve oko se­be!
Mu­ka je, znam, te­bi to­li­kom skri­va­ti se u oma­ri­ma da te ne vi­de Lov­ćen, Me­dun, Mo­ra­ča…ali us­pra­vi se, slo­bod­no, po­gr­blje­ni Sr­bi­ne i vi­žlja­sti Mon­te­ne­gri­nu, ne tra­že te oni da ti šta za­mje­re, na­pro­tiv, za­mje­ri­ti se mo­že čo­vje­ku, a te­bi, te­bi va­lja po­mo­ći da ne­ka­ko pre­gu­raš dan pun mr­žnje kao je­di­ne ži­vot­ne ra­do­sti!
Ne bi se te­be vla­di­ka Ra­de od­re­kao, to­ga je čo­vjek vri­je­dan, a te­bi, sjen­ko, va­lja naj­pri­je na­ći čo­vje­ka ko­ji se od te­be od­met­nuo ne­kud u pla­ni­ne…
Evo, ne­ka ti je sa sre­ćom i ula­zak Mon­te­ne­gra u pro­kle­ti NA­TO, jer gdje bi dru­go bio naš smi­sao po­sto­ja­nja bez u be­smi­slu i bez­u­mlju?!
Gdje te to Cr­na Go­ra ne­će tra­ži­ti bez u sep­tič­koj ja­mi, ali va­lja ti udah­nu­ti du­bo­ko, jer kad god ti se uči­ni da ćeš is­pli­va­ti bi­će ne­kog nad njom da do­da još me­tar do vr­ha…
Pro­sto ti od ži­vih bi­lo, va­lja ti se prav­da­ti hum­ka­ma, a one su, ve­lim, du­blje od te­me­lja tvo­jeg Mon­te­ne­gra, bru­ke i iz­da­je!
Ne, ne shva­ti me po­gre­šno, ni­si ti iz­dao ni­ko­ga od nas či­je su ko­li­jev­ke, do­mo­vi i gro­bo­vi va­zda bi­li i bi­će srp­ski, već se­be, mu­če­ni­če, jer ko­li­ko god ti ko­mot­no bi­lo u ko­pre­na­stim me­đa­ma Mon­te­ne­gra pa­tiš za onom ma­le­nom, kr­še­vi­tom, ča­snom i drč­nom Cr­nom Go­rom za ko­jom, si­gu­ran sam, pa­tiš ali re­koh i to – lak­še je po­sta­vi­ti stan­dar­de u sra­mo­ti ne­go do­seg­nu­ti ih u ča­sti!
Za­to i ve­lim – gri­je­šio sam po­ku­ša­va­ju­ći da bra­nim Cr­nu Go­ru od te­be, tre­ba­lo je bra­ni­ti te­be od te­be!
Vi­žlja­stog Mon­te­ne­gri­na pre­po­lo­vi­će i le­pet mu­ve, dok se o po­vi­je­nog Sr­bi­na i pla­ni­na mo­že obi­ti k'o val o hrid!
Eno ti Vuk Dra­ško­vić če­sti­tao ula­zak u NA­TO, po­že­ljev­ši da te Sr­bi­ja usko­ro su­stig­ne.
Su­sti­gle vas obo­ji­cu ri­je­či mo­jeg Mom­či­la: „Ne­ka vas je sra­mo­ta od gu.ice kad obra­za ne­ma­te“!
Pro­sto vam od ži­vih bi­lo, va­lja vam se prav­da­ti hum­ka­ma, one pam­te i zna­ju, sve zna­ju…